PROLJETNA PJESMA
Osecam veceras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste
k’o vidik u lepe, nasmejane dane;
kako s mladim biljem postaje sve vece
i lako k’o krilo,
i kako mu celo jedno nebo srece
i pakao bola ne bi dosta bilo;
kako cezne za svim sto bi zivot mog’o
lepog da mu dade,
i da mu nicega ne bi bilo mnogo:
tako su mu velike ceznje mu i nade.
Osecam, da dosad sve je bilo sala
moga srca vrela;
da jos nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela;
Da ima u meni cela nezna plima
reci nereceni’,
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni.
